Вршчани су изабрали само три речи за дивљење свом граду. Иако су написане још пре 165 година, Вршчанима су драге, присне срцу, зато што им је те реци оставио њихов великан Јован Стерија Поповић. Оне кажу: "Вршац лепа варош." Нађене су у реченици Стеријиног Романа без романа, објављеног у Новом Саду још 1838, а последње, седмо, издање штампала је Књижевна општина Вршац, 1998.
Вршац, лепа варош - град уметности, бизниса и спорта. Смештен у подножју Вршачких планина, са којих се спушта свеж ваздух шума и дах винограда, овај град у себи сликовито одражава и традицију и савременост
КРАТКО ПРЕДСТАВЉАЊЕ
Бројна стара здања разноврсних стилова, цркве и културне институције, чувају једну од најстаријих традиција међу српским градовима. "Град под Кулом" један је од најстаријих у Војводини. Са својих 40.000 становника налази се на осмом месту по величини. Смештен је на ивици Панонске низије, на 14 км од српско-румунске границе.
Обележја града су синтеза племените прошлости и њихове актуелности у нашем времену. Обично је представљен са три ликовно уобличена знака: Кула, грожђе и манастир Месић. Иако су различити, али и реални, заједнички им је непознат настанак.
Ни приближно се не зна година изградње Куле, још мање се зна о римском утврђењу на чијим је темељима подигнута.
Када је реч о грожђу може се констатовати - од Дачана и Римљана до данашњих дана овде се узгаја винова лоза. Остао је запис да је 1494. године двор угарског краља Ладислава II купио буре вршацког вина за 10,5 златних форинти.
Нема поузданих података о изградњи манастира Месића. Три историчара претпостављају да је изграђен чак 1030. године, па би по томе Месић био најстарији православни манастир у нас.
О њиховом настанку једна од легенди каже:
"Био један човек и имао три сина. Живели су они у беди и сиромаштву на некој пустој планинаи и једва су састављали крај с крајем... отац одлучи да напусте своју кућу и потраже неко боље место за живот... онда кад су прешли једну велику реку угледаше нека брда како се на северу плаве. После неколико дана пешачења стигли су ближе и угледали шуме пуне дивљачи, мочваре и језера пуна риба и плодне ливаде. Радостан отац тада рече:
- Овде ћемо се настанити!
Када су се мало одморили и поткрепили, отац узе лук и стреле и пружи их својим синовима:
- Сваки од вас избациће по једну стрелу из овог лука и тамо где она падне подићи ће неку грађевину.
Најстарији син пусти стрелу, а ветар дуну и баци је врх једног брда и он одлучи да ту подигне тврђаву. Затим узе лук и средњи син, а тамо где падне његова стрела он обећа да ће сазидати град. Најмлађем сину ветар однесе стрелу далко иза брда и он се закле да ће ту сазидати манастир. Срећан због њихових одлука отац их тада окупи и рече:
- Синови моји, заиста сте ме обрадовили својим мудрим одлукама. По њима ће вас људи вечно памтити. Ја сам већ стар човек и немам снаге за велика дела, али ћу зато између ваших здања засадити виноград. Он ће вас вечно повезивати и у њему ћемо налазити радост и весеље.
Тако се и збило."
Општину чини град Вршац са 23 насељена места: Ватин, Велико Средиште, Војводинци, Влајковац, Вршачки Ритови, Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Куштиљ, Мали Жам, Мало Средиште, Марковац, Месић, Орешац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Ритишево, Сочица, Стража, Уљма и Шушара.
Суседне општине су: Бела Црква, Ковин, Алибунар и Пландиште; а већа насеља која се налазе у окружењу су: Опово, Ковачица, Алибунар, Пландиште, Бела Црква, Ковин, Панчево.
ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ И ПОДАЦИ
Од давнина су у овим крајевима повремено живели Кимерци, Келти, Дачани. Римљани су на месту данашње Вршачке куле имали осматрачницу, њих смењују Сармати да би се у VIII веку населили Словени, а век касније и Мађари.
Први писани документ у коме се помиње назив града Вршца потиче с почетка XIV века. Од XIV века када је подигнута тврђава (Кула) у њему се смењују мађарски и српски господари, а једно време био је у поседу Ђурђа Смедерервца. 1552. године освајају га Турци и у њиховој власти је све до 1717. године, по њиховом одласку почиње нагли прилив нових становника као и привредно-економски и културни развој.
Уједињењем Српског и Немачког Вршца 1794. године, нарочито добијањем тржишне привилегије 1804. године и статуса слободног краљевског града, Вршац постаје привредни, трговински и културни центар целог региона.
Бројна су културна и уметничка друштва многих народа и народности, који су овде живели и живе. Вршац се привредно развија, обнавља своју пољопривреду, развија индустрију и успоставља контиуитет са својим најбољим културним традицијама. Данас је привредно-пословно средиште у јужнобанатском региону и истакнути културно-образовни центар.
ГРБ
Приликом проглашења Повеље о елибертацији Вршца (коју је Вршцу подарио аустријски цар Фрања II за изузетне ратне и мирнодопске заслуге), озваничен је и нови грб града, који представља нешто измењени садржај грба из XVIII века, најстаријег који је познат. Најзначајније личности на овом подухвату биле су Михаило Корман, градоначелник и Константин Спајић, сенатор чији су ликови нашли места на самој повељи, одмах испод грба града Вршца.
1964. године статутом је одређен грб града на коме је панорама Вршца, у залеђу су брегови са виновом лозом и на врху обележја дуге традиције: кула (тврђава-обележје града из средине XIV века) са капелом (саграђена на месту посебног поштовања везаног за култ вод), и Халабурина рука (спомен на сељачки устанак против Турака у Банату 1594. године).
|